Jesen u Beogradu, nagrade za angažovanu fotografiju i Gorska vila Draginja

Ako ste bili na odmoru, a nadam se da jeste,

DOBRODOŠLI NATRAG U BEOGRAD!

Čak smo se i Tamara i ja vratile, a to znači da je leto definitivno prošlo, vreme je za novu sezonu Kluba "Reč i glas". No, pre nego što počnemo s našim pričama, pozivamo vas na dodelu nagrada sa veoma zanimljivog konkursa za angažovanu fotoografiju umetničko-ekološkog projekta ČISTO I BISTRO, pod nazivom "Divlja deponija u mom kraju". Gde drugde, nego u "LEILA ploče i knjige", Kralja Petra, 41, 25.09. u 18č.

Sezona 2016/17. biće otvorena 02. 10. "Pričom o Tibetu" Dragana Pavlovića, o čemu ćemo vas blagovremeno i detaljnije obavestiti. U međuvremenu, evo, za čitanje uz kišu i čaj, jedne beogradske jesenje priče iz zbirke odabranih radova sa našeg prošlogodišnjeg književnog konkursa "Vilinska priča".

Bojana Trivić:

GORSKA VILA DRAGINJA

Sipkala je jedna od onih gustih, neprijatnih kiša sitnih kapljica, koje se još teže podnose kad  se zapadaju u blizini reke. Pokolenje na nevolju sviklo, na tako slabu nebesku provokaciju ni ne otvara kišobran, čekajući neki ljudski izazov. Recimo, da pirne neki tajfun sa Dunava i baci im u oči bar kubik šljunka, granulata 3, sa obližnje Ade Huje. Svi žmirkaju pod dosadnim bodljikavim kapljicama, iščekujući spasonosni autobus da se pojavi iza krivine. To je bio taj trenutak u kojem se dočekani pokvario, i svi putnici bili zamoljeni da izvole na sipljivi, igličasti pljusak.
Vila durmitorska Draginja, na odmoru od zvaničnih dužnosti, psovala je sve čega se setila. Sve neplaninske predele, kišu, Dunav, Karaburmu najviše. Imaju i vile dušu. Pokušavala je da otvori pokvareni kišobran, pa odustala i besno ga zabola u kantu na autobuskoj stanici. Već je kasnila u Cvijićevu, gde su je čekali neki kandidati za sreću, svi u dubokom stadijumu anksioznosti. Uzdahnula je i ona isprekidano i nervozno, pa zaustavila taksi, koji bi u uobičajenijim okolnostima smatrala prevelikim luksuzom. Energično je povukla kvaku suvozačkih vrata, ubacila na prednje sedište prvo ogromnu  pokislu torbu, pa fasciklu zakićenu olovkama koje su puštale zeleno mastilo, a za njima je banulo i njeno plavooko lice nezačešljane, havarisane Sneguljice. Otresajući maglu one kilave kiše koju je unela na svojim krupnim, krutim kovrdžama, nestrpljivo je dala taksisti koordinate, požurujući ga da poleti, ako može.

 - Gospođo, ništa ne brinite, ja bih Vas vozio i na kraj sveta.

Ovo je izazvalo jednu zapanjenu polu-rotaciju torza, onako iz kukova, da bi podesila fokus  na nasmešenog mirnog, postarijeg čovečuljka, koji je izgledao iskreno ozaren pojavljivanjem njene neispolirane  gorske lepote po ovako ružnom danu. Umesto da zaustavi taksi i izleti, držeći na umu činjenicu da već kasni  (a letenje po ovoj kiši i nije neko zadovoljstvo), prihvatila je njegov laki verbalni izazov:

-  Dobro, a gde je Vama taj kraj sveta?
-  Pa ima jedan na Adi, al’ taj je nov, a ima i jedan u Čortanovcima. To je jedna ugledna kafana, takoreći restoran. ‘Nate kak’a je atmosfera?... Tamo serviraju vrhunska vina, sve probrana, uveče  sviraju tamburaši,... a ponekad dođu i trubači - dodao je brzo, bacajući pogled iskosa, iskusno procenjujući da je Draginja verovatno tip koji preferira one plehane instrumente iz vatrogasnog orkestra.

-  Ja se Vama zahvaljujem - odgovori ona sa dostojanstvom koje se podrazumeva u posednica dva durmitorska jezera na licu, opervažena solidnim rasadom trepavica - i ja bih Vam uzvratila ljubaznost i pozvala Vas da poslušate nešto što ja svima preporučujem.

Čika se taman raznežio, osetivši davno uveli drhtaj u pleksusu, spreman da prihvati sve što mu ova gorska vila ponudi, već unapred srećan i očaran.

-          Ja bih Vas povela u Dom vojske, ili Kolarac – započe ona, didaktički.

(Pa dobro, Kolarac... možda bude nešto starogradsko, ma izdržao bi on zbog nje čak i klasiku, pa i violine...)

.... kada sviraju guslari – nastavlja ona svečanim tonom - pa kad gostuje Slavko Jeknić, ili recimo onaj Đoko Koprivica, da čujete kako se gusla uz stihove iz Gorskog vijenca!

Taksista je zanemeo na trenutak, pomislivši kako ipak nije dobro čuo. Zadržao je slabašnu nadu da će se ova preteća pozivnica i scena koju je opisivala, svakog časa raspršiti u veselom smehu, što bi ga veoma obradovalo od ove stasite, lepooke vilinske gospoje. Međutim, ona je bila sasvim ozbiljna. Onda je nastavila da mu se poverava kako ona, kad god nađe malo vremena za sebe, da se malo opusti i duhovno poneguje, voli da sluša guslare. Šta god da nađe, ne mari, ne mora uvek da bude samo Gorski vijenac. Ima ona neke sestre, koje uz to odmah odlepe, pa krenu da igraju oko jezera...  

Ona lično sluša sve žanrove. Pojača tako “Jelenu od Bosne”, ili  “Krvavu svadbu”,  pa se sva zanese kad čuje lirsko ojkanje onoga Šećkovića... I, ono što najviše voli, “Smrt popa Mila Jovovića”. Strašna pesma.

Veliki hit Boška Vujačića. Ne ume to svako da izvede onako, iz srca, nisu ni svi ljudi isti, a kamoli guslari. Jako je važno da čovek ume da razume i visine ljubavi i ponore stra’ote. Ovo drugo naročito, ima i u poemi “Na jedinke prvo sudba leti.” Onaj Draško Malidžan – kad taj pusti glas, pa to sve talase jeze uz kičmu na sitno potera. Okom suzu muti, a glasom je bistri. Tako, uz onu  “Tragičnu pogibiju Dragana Mancea” ona se svaki put baš dobro, terapeutski isplače. Kad umetnik dođe do onog dela:  “al’ on sjede u ljutu makinu, pa udari u ljutu banderu” – nju uz drhtaj iz središta bića, savlada i neka duboka, sveobuhvatna tuga. Dođe tužnoj Draginji žao celoga sveta i svih Mancea u njemu, pa se isplače onoliko, jezero da napuni, nad svim ljudskim mukama, i što je čovek tako prost, a poezija tako uzvišena, pa je pravda da to ostane i kad se ljudi potroše.

Zamukli mučeni  taksista nije ni reč progovorio sve do Cvijićeve. Ćutke  je sačekao da ona iznese svoju torbu, fasciklu, svoj muzički ukus. Jedva je uspeo da koordinirano klimne glavom, potpuno odsutno, a onda dodao gas do daske i pod ručnom napravio nedozvoljeno polukružno oko ljute bandere, samo da nestane što brže, što dalje... do kraja sveta, ako može. Za vilinsko kolo, njegova su kola tesna. Ali gusle, sa strunama od vilinske kose... one se svuda nekako udenu,  i u svačijoj priči nađu mesta.