Sipkala
je jedna od onih gustih, neprijatnih kiša sitnih kapljica, koje se još teže
podnose kad se zapadaju u blizini reke. Pokolenje
na nevolju sviklo, na tako slabu nebesku provokaciju ni ne otvara kišobran, čekajući
neki ljudski izazov. Recimo, da pirne neki tajfun sa Dunava i baci im u oči bar
kubik šljunka, granulata 3, sa obližnje Ade Huje. Svi žmirkaju pod dosadnim bodljikavim
kapljicama, iščekujući spasonosni autobus da se pojavi iza krivine. To je bio taj
trenutak u kojem se dočekani pokvario, i svi putnici bili zamoljeni da izvole
na sipljivi, igličasti pljusak.
Vila durmitorska Draginja, na odmoru od zvaničnih dužnosti, psovala je sve čega
se setila. Sve neplaninske predele, kišu, Dunav, Karaburmu najviše. Imaju i
vile dušu. Pokušavala je da otvori pokvareni kišobran, pa odustala i besno ga zabola
u kantu na autobuskoj stanici. Već je kasnila u Cvijićevu, gde su je čekali
neki kandidati za sreću, svi u dubokom stadijumu anksioznosti. Uzdahnula je i
ona isprekidano i nervozno, pa zaustavila taksi, koji bi u uobičajenijim
okolnostima smatrala prevelikim luksuzom. Energično je povukla kvaku suvozačkih
vrata, ubacila na prednje sedište prvo ogromnu pokislu torbu, pa fasciklu zakićenu olovkama koje
su puštale zeleno mastilo, a za njima je banulo i njeno plavooko lice
nezačešljane, havarisane Sneguljice. Otresajući maglu one kilave kiše koju je
unela na svojim krupnim, krutim kovrdžama, nestrpljivo je dala taksisti
koordinate, požurujući ga da poleti, ako može.
- Gospođo, ništa ne brinite, ja bih Vas vozio
i na kraj sveta.
Ovo
je izazvalo jednu zapanjenu polu-rotaciju torza, onako iz kukova, da bi podesila
fokus na nasmešenog mirnog, postarijeg
čovečuljka, koji je izgledao iskreno ozaren pojavljivanjem njene neispolirane gorske lepote po ovako ružnom danu. Umesto da
zaustavi taksi i izleti, držeći na umu činjenicu da već kasni (a letenje po ovoj kiši i nije neko
zadovoljstvo), prihvatila je njegov laki verbalni izazov:
-
Dobro, a gde je Vama taj kraj sveta?
- Pa ima jedan na Adi, al’ taj je nov, a
ima i jedan u Čortanovcima. To je jedna ugledna kafana, takoreći restoran. ‘Nate
kak’a je atmosfera?... Tamo serviraju vrhunska vina, sve probrana, uveče sviraju tamburaši,... a ponekad dođu i trubači
- dodao je brzo, bacajući pogled iskosa, iskusno procenjujući da je Draginja
verovatno tip koji preferira one plehane instrumente iz vatrogasnog orkestra.
- Ja se Vama
zahvaljujem - odgovori ona sa dostojanstvom koje se podrazumeva u posednica dva
durmitorska jezera na licu, opervažena solidnim rasadom trepavica - i ja bih
Vam uzvratila ljubaznost i pozvala Vas da poslušate nešto što ja svima
preporučujem.
Čika se taman raznežio, osetivši davno uveli drhtaj u
pleksusu, spreman da prihvati sve što mu ova gorska vila ponudi, već unapred srećan
i očaran.
-
Ja bih Vas povela u Dom vojske, ili Kolarac – započe ona,
didaktički.
(Pa dobro, Kolarac... možda bude nešto starogradsko, ma
izdržao bi on zbog nje čak i klasiku, pa i violine...)
.... kada sviraju guslari – nastavlja ona svečanim tonom
- pa kad gostuje Slavko Jeknić, ili recimo onaj Đoko Koprivica, da čujete kako se
gusla uz stihove iz Gorskog vijenca!
Taksista je zanemeo na trenutak, pomislivši kako ipak nije
dobro čuo. Zadržao je slabašnu nadu da će se ova preteća pozivnica i scena koju
je opisivala, svakog časa raspršiti u veselom smehu, što bi ga veoma obradovalo
od ove stasite, lepooke vilinske gospoje. Međutim, ona je bila sasvim ozbiljna.
Onda je nastavila da mu se poverava kako ona, kad god nađe malo vremena za
sebe, da se malo opusti i duhovno poneguje, voli da sluša guslare. Šta god da
nađe, ne mari, ne mora uvek da bude samo Gorski vijenac. Ima ona neke sestre,
koje uz to odmah odlepe, pa krenu da igraju oko jezera...
Ona lično sluša sve žanrove. Pojača tako “Jelenu od
Bosne”, ili “Krvavu svadbu”, pa se sva zanese kad čuje lirsko ojkanje onoga
Šećkovića... I, ono što najviše voli, “Smrt popa Mila Jovovića”. Strašna pesma.
Veliki hit Boška Vujačića. Ne ume to svako da izvede
onako, iz srca, nisu ni svi ljudi isti, a kamoli guslari. Jako je važno da
čovek ume da razume i visine ljubavi i ponore stra’ote. Ovo drugo naročito, ima
i u poemi “Na jedinke prvo sudba leti.” Onaj Draško Malidžan – kad taj pusti
glas, pa to sve talase jeze uz kičmu na sitno potera. Okom suzu muti, a glasom
je bistri. Tako, uz onu “Tragičnu
pogibiju Dragana Mancea” ona se svaki put baš dobro, terapeutski isplače. Kad umetnik
dođe do onog dela: “al’ on sjede u ljutu
makinu, pa udari u ljutu banderu” – nju uz drhtaj iz središta bića, savlada i neka
duboka, sveobuhvatna tuga. Dođe tužnoj Draginji žao celoga sveta i svih Mancea
u njemu, pa se isplače onoliko, jezero da napuni, nad svim ljudskim mukama, i
što je čovek tako prost, a poezija tako uzvišena, pa je pravda da to ostane i
kad se ljudi potroše.
Zamukli mučeni taksista nije ni reč
progovorio sve do Cvijićeve. Ćutke je sačekao
da ona iznese svoju torbu, fasciklu, svoj muzički ukus. Jedva je uspeo da
koordinirano klimne glavom, potpuno odsutno, a onda dodao gas do daske i pod
ručnom napravio nedozvoljeno polukružno oko ljute bandere, samo da nestane što
brže, što dalje... do kraja sveta, ako može. Za vilinsko kolo, njegova su kola
tesna. Ali gusle, sa strunama od vilinske kose... one se svuda nekako udenu, i u svačijoj priči nađu mesta.
