UVODNO OBRAĆANJE IZDAVAČA, ALEKSANDRA DRAMIĆANINA
Уважени посетиоци,
Даме и господо, припала ми је част да, овог лепог јесењег поподнева, први наступим на пригодном представљању књиге Љиљана, јабуко моја, наше књижевнице која живи у Канади, гђе Наташе Бартула. Моје име је Александар Драмићанин, и ја стојим иза објављивања штампаног издања ове дивне књиге. Осим мене, као учесници у представљању ауторке и њеног дела, наступиће књижевница Милица Цинцар Поповић, ауторка два романа: Мала књига о почетку и Како угристи вампира, затим новеле Мач савршеног витеза, есеја Додир никад не лаже, као и бројних превода са француског и енглеског језика, а не мање значајна, иако последња представљена, књижевни критичар и, како ми је Милица стриктно нагласила да кажем, књижевница Тамара Лујак. Свакако, присутна је и главна гошћа, Наташа Бартула, која ће нам такође рећи нешто о својој књизи, као и о свом књижевном стваралаштву.
Моја улога била је да, у уредничком и техничком смислу, књига као фин естетски доживљај освоји чула читалаца, али и да је професионално испратим у медијском и јавном простору. Књига се, уважени гости, налази пред вама и ви ћете оценити да ли је издавач успео у својој намери. Други важан корак, који не зависи толико од издавача, јесте рецепција дела код читалачке публике, али и код књижевне критике. Овде већ главну улогу преузимају Наташа, Милица и Тамара, док се издавач повлачи у други план, где му је и место.
Иако није моја улога да се критички осврћем на Наташин роман, ипак не могу а да не истакнем један моменат који ме је освојио док сам читао њен рукопис. Ниме, ради се о снажним карактерима каквих данас у нашем народу готово да више нема. Већина нас, овде присутних, довољно је времешна да памти своје претке, било по мушкој или женској линији, при чему ћемо признати да су нам њихови карактери остали у сећању као да израстају из древних предања, попут нестварних и бајковитих бића, док, ако посувратимо поглед у себе, или га усмеримо на млађи нараштај, нашу децу, приметићемо углавном лелујаве, непостојане сенке бића. Управо то сам желео да истакнем. Бака Вука, пре свих, али не мање од ње ни помајка Милосава, отац Љубомир и Љиљана, карактери су какви се вајају од приповедачке снаге и имагинативне способности великог писца. Онај читалац који их буде открио имаће сјајне узоре човештва који красе наш род, и који ће му служити као мерило понашања у овом свету захваћеном вихором махнитости и бесмисла.
За крај бих рекао и то да се Наташа Бартула сврстава у ред српских писаца који стварају у расејању. По свом таленту она може равноправно да стане уз велика имена наших књижевника који су стекли међународну славу, као што су Радомир Смиљанић, Миодраг Булатовић, или песника попут Чарлса Симића и Владана Ракића.
Захваљујем вам на пажњи.
