Студен га је обузимала као и већину
војске. Новембарска реска ноћ гризла је стотинама невидљивих зуба. Наређење је
било да се не пали ватра. Плашт мрака је покривао положај, али није доносио
неопходну топлоту.
- Тако сам близу родне куће.- мислио
је
. Сетио се скромне собе, одсјаја ватре
на шарама ћилима који је мајка донела у мираз и осетио мирис топлог млека.
- Сине, рођен си у кошуљици.- чуо је
мајчин глас.
- Шта причаш, мајко?- рече зурећи у
мрак не би ли видео драги лик.
- Ти си змајевити, сине.
- Шта сам ја?...Боже, лудим! Причам
са духом!- трљао је очи и затресао главом не би ли од себе отерао дремеж. –Не смем да заспим. Никако не смем
да заспим.
Осврнуо се и угледао лице ратника који је тупо
гледао у даљину.
-
Не
спаваш?- питао је шапатом тек да би чуо сопствени глас.
-
Не.-
процеди војник.
Схватио је да редову није до разговора и би му
драго због тога. Можда се и он суочава са сопственим аветима.
-
Ти
си здухаћ, сине! Вједогоња и градобранитељ!
-
Пусти
ме, мајко!
- Дошао је час да сазнаш истину. Наћи ћеш вучју
длаку на десној мишици и видети крило испод левог пазуха. Рођен си у кошуљици,
сине! Надала сам се да ћеш моћи да живиш животом обичног човека, али је демон
кренуо на твоју земљу. Куцнуо је твој час, сине. Твој отац и ја смо имали већ
дванаесторо деце кад мe је једне ноћи из постеље отео змај. Обамрла сам од
страха кад ме дохватио својим хладним крилом и подигао небу под облаке. Не
сећам се ничег осим речи: „Родићеш ми сина“ и погледа његових ћилибарских
очију. Када сам се следећег јутра пробудила, мислила сам да је све био само
сан. А онда сам родила тебе у белој кошуљици. Склонила сам је са тебе, осушила
и сакрила од свих. Никоме нисам рекла ни реч. Ево ти кошуљица сада, сине, да те
чува.
Осетио је у шаци необичну материју. Покушавао је
да је упореди са познатим додирима. Можда
је мало личила на жипон његове жене. Помисао на њу га је загрејала. Откопчао је
дугме на горњем џепу шињела и ставио чудесну ствар на сигурно место, близу породичне
слике и срца. Махинално се почешао испод левог пазуха. Испод шињела напипао је
нешто необично. Само да није било тако хладно скинуо би се до појаса.
- Сине, чека те велика борба. Демон
је моћан. По Србији се већ до пијанства напио крви. Јаук и плач га само драже.
Безумно плеше уз шкрипу вешала. Чека те бој у гори, синко. Дрвеће ћете чупати.
Муње ћеш рукама хватати. Црни ће те облак гушити. Не бој се, сине! Ово је твоја
земља и твоје небо и овде ти нико ништа не може.
- Не плашим се непријатеља, мајко.
Никад га се нисам ни плашио. Више се бојим овога што си ми рекла.
Пред њим се коначно појавио бледи
лик мајке. Гледала га је благо и заштитнички с трагом бриге у очима. Памти тај
поглед из дана када је као дечак лежао у грозници. Лик се полако претварао у
светлост која је кренула ка небу. Винуо се за њим. Негде испод себе чуо је глас
редова:
- Откуд орао да лети ноћу? Боже,
сачувај и саклони!
Видео је себе уснулог. Није могао да
се обузда и да се врати заспалом телу. Облетео је завичај неколико пута
чекајући свитање. Видео је свој Струганик, своју Мионицу, своју Колубару, свој
Сувобор! Осетио је моћ.
- Команданте Мишићу! Команданте
Мишићу! Извините што вас будим! Војвода Путник Вас хитно зове.
- Идем!- рекао је кратко, спреман за
све што га чека.
Знао је да ово није био сан. Имао је
у џепу осушену кошуљицу и осећао крила испод пазуха.
Остало је историја.
No comments:
Post a Comment