Zalazeće sunce tonulo je iza brda, a
senke gušile svetlost polako, ali sigurno. Ljubica je skrenula sa utabane
staze, kročila popreko po kamenju i suvom žbunju, ali ni kraćenje puta neće je
dovesti do grada pre nego li se spusti noć, shvatila je. Ubrzala je korak,
stegnuvši dete uvijeno u smotuljak čvršće ka prsima.
Sa poslednjim zrakom zimskog sunca,
nestalo je i ono malo topline da zagreje izmorene udove. Ciča zima grizla je
kroz krzno, halje i kožu, stegnula svoje ledene prste oko kostiju. Ljubičin dah
dolazio je kratko, plitko, u oblačku belog dima. Jakov na njenim prsima
zastenja. Ljubica mu je šapnula nežne reči u uho, i poljubila ga u čelo. Bilo
je hladno. Požurila je, koliko je mogla.
Noć je polako ispirala boju sa
sveta, ono zeleno, i žuto, i smeđe, postalo je tamno sivo. Meseca nije bilo,
provirio bi tek tu i tamo iza oblaka, i bacio pokoji srebrni zrak da osvetli
put i namreškanu površinu reke Bojane. Sada su i obrisi drveća iščezavali,
postajali samo tamne mrlje na još tamnijoj pozadini. Vetar je počeo da huči;
travke su šuštale, a staro granje zlokobno škripalo u noći. Ljubica se panično
osvrtala oko sebe. Nije se bojala ni vuka, ni čoveka, ni kakvog crnog stvora iz
bajki. Protiv toga se boriti mogla, štapom, kamenom, pa i golim rukama ako
treba; ali protiv nemilosrdne prirode čovek ne može. Prste više nije ni
osećala, a sa svakim udahom kao da joj se hiljadu smrznutih iglica zabijalo u
pluća. Hodala je naslepo, nesigurno koračajući između kamenja i grbavog
korenja; nekoliko puta je posrnula. Htela je stati, da odahne, da odmori, ali
nije smela. Moj mali Jakove, duša joj je vapila. Napred, napred! Bodrila je
samu sebe, dok su joj prsa gorela od umora, a noge klecale. Nastavila je put,
misleći samo na drhtuće detešce u svojim rukama.
Ugledala je svetla grada, tamo u
daljini, ništa drugo no treperave tačke u crnilu. Lice joj se ozarilo, a srce
na tren radosno zakucalo. I htela je Ljubica da požuri, potrči, zbog Jakova.
No, iako majčina ljubav nema granica, ljudsko telo ima. Ljubicu je naposletku
njeno izdalo. Grad je bio daleko, a ona izmučena. Umesto poletnog koraka noge
su se ukopale u mestu, nisu htele ni metra dalje, kao da je obula kamenje.
Pluća su joj gorela, lice joj je šibao mrski vjetar. Uprkos zimi, čelo joj je
oblio znoj. Ugledala je u tami konture neke građevine. Neka ruševna kula,
videla je sada jasnije. Koliko god oronula i stara bila, sve je bilo bolje nego
stajati na otvorenom, u nemilosti vetra i zime. Samo izvanrednom snagom volje
uspjela je da napravi tih nekoliko teturavih koraka, i kada je napokon stigla u
zaklon trošnog zdanja, klonula je.
Zidine kule pružile su kakvu-takvu
zaštitu od nepogoda. Ljubica se sklupčala u kutku, leđima prislonjena na tvrdi
kamen, grleći dete. Jakov je zaplakao, njegov zvonki glas takmičio
se da nadjača fijuke ljutog vetra. Mali moj Jakove! Mali moj Jakove!
Ljuljuškala ga je na svojim grudima, umirujući ga, ljubeći mu ozeble prstiće,
bledo čelo, i hladne plave usne. Bez razmišljanja skinula je sa sebe pelerinu,
nabacila je oko deteta čiji plač nije prestajao. Prigrlila je drečeći
smotuljak, umirivala ga drhtećim glasom dok joj je hladnoća štipala kožu, a
zubi cvokotali. Kada ga nije uspela umiriti, zaplakala je i ona: u besu na
svoju zlu sudbinu, u nemoći da pruži detetu išta više od ovog istrošenog ćebeta
u koje ga je umotala. Čak i njene grudi bile su jalove, bez kapi mleka da ga
podoji! Osećala je kako joj se krv bolno ledi, kako joj udovi odumiru. No tada
bol i neugoda nestaše, i zameni ih čudna pospanost. Zvala ju je, neodoljivo i
nadmoćno, da sklopi oči, da spava, da će tada sve biti lakše. Jedino je taj
gromki dečji plač pomogao Ljubici da se odupre tom slatkom pozivu; ali sada je
i on dopirao do nje iz daljine, slabašan i tih.
Kapci su joj se spuštali, pomalo,
ali sigurno...
Neko je stajao na ulazu u razrušenu
kulu, silueta obasjana bledom mesečinom. Teškim naporom Ljubica je probila
sneni veo, i uspela razabrati žensku osobu, visoka i vitka stasa. Duga smeđa
kosa padala joj je preko ramena, a na sebi je nosila samo tananu haljinu. Tkanina
se nije vijorila na žestokom vetru. Žena se približila – Ljubici se tu učini
kao da lebdi umesto da hoda – i pružila svoje duge bele ruke. Jakov je prestao
da plače. Gledajući u tajanstvenu ženu, Ljubica na trenutak oseti strah i
paniku, ali gotovo istovremeno zameni ih neka neodređena toplina koja se širila
njenim telom. Neobjašnjivi poriv ju je nagnao da svoj smotuljak odvoji od sebe
i preda ženi.
Žena je prihvatila dete, i poput
njegove majke, privila ga nežno svojim prsima. Zatim je svukla bretelu sa
desnog ramena. Jakov je zastenjao, primaknuo usta ogoljenoj dojci. Stajala je
tako mirno, dok je dijete halapljivo sisalo, promatrala ga pogledom koji je
zračio nežnošću i bezgraničnom ljubavlju. Promatrala ga je očima jedne majke.
I sva briga je nestala, bojazan je
iščezla u trenutku, i Ljubica je znala da je njen sin na sigurnom. Začula je
šapat u uhu: "Spavaj, Ljubice. Sve je u redu. Spavaj."
Poslušala je glas, i sa osmijehom na
licu, zatvorila oči.
---
Sledećeg dana, dok se sunce tek
rađalo iz ružičastog praskozorja, stari mlekar već je bio na putu za Skadar,
gdje je na pijaci svakog dana prodavao svoje sireve i mleko. Ukopao se u mestu,
i zagledao se sumnjičavo u zidine ispod kojih je prolazio. Učinilo mu se kao da
je čuo dečji plač. Spustio je svoju robu, i polako se uspeo uzvišenjem do mesta
ruševne kule.
Zastao je na ulazu, oslonivši se
rukom o zidine da bi se pridržao, promatrajući razrogačenim očima prizor pred
sobom.
Unutra je ležala mlada djevojka,
plave kose i blede puti. Nije disala. Usne su joj bile plave, a koža ledena na
dodir, ali lice joj je bilo anđeoski spokojno. Odložen u neobičnoj rupi u
zidinama kule ležao je smotuljak, a u njemu malo dete, možda dva meseca staro,
živo i zdravo, rumenih obraza i prekrasnih plavih očiju.
KRAJ
No comments:
Post a Comment