Violeta Dimitrijević,
profesor srpskog jezika, književni kritičar, publicista i esejista, već
godinama zastupa srpsku kulturu u Kanadi. Živela је i radila u Jagodini,
studirala u Beogradu, danas živi u Torontu, gde se bori za širenje srpske
književnosti i za srpske pisce – uspešno, jer je to borba iz ljubavi.
Sa zebnjom sam je
pozvala da se pridruži meni i Tamari Lujak, pri žiriranju u književnom konkursu
„Paralelni svetovi“, pripremna da me odbije, jer je već preko glave zatrpana
književnim obavezama, kad me je Violeta prijatno iznenadila. Pristala je odmah,
dodavši da se raduje ulozi koju smo joj ponudile. A mi se radujemo što je ona
tu ulogu prihvatila. Čitaoci srpske književnosti i kulturni stvaraoci u Kanadi
itekako poznaju Violetu i njen rad, kao što je poznaju i mnogi naši pisci koji
su upravo zahvaljujući njoj gostovali u Torontu. Za sve ostale, koji s njom tek
treba da se upoznaju, priredile smo mali intervju.
1.
Kakvo je vreme sad u Torontu? Ovde su počele kiše, vreme za lenjivce.
Sunčana jesen. Toronćani kažu da je to najlepše doba godine, tada se
zacrveni onaj javorov list, pa mu se pridruže i ostale boje - zlatna, žuta i
narandžasta, a tikve se razmile po ulicama i izlozima. Mada, ja volim i zimu, kad se sve zabeli ili opali kanadski jaki minus.
Sneg je lep i u gradu, a najlepši na planini. Obožavam skijanje; decu sam
zarazila, te kad počne sezona, vikendi su rezervisani samo za to, kao i zimski
i prolećni raspust. Deo grada u koјеm živim okružen je rekom, jezerom i parkom,
ispresecan autoputevima i glavnim ulicama. Ta suprotnost urbanog i divlje
netaknute prirode, jako mi prija u svako doba godine.
2.
Hajde mi učini nešto za početak – izaberi mi dve omiljene slike, jednu
Srbije, a drugu Kanade, da ih stavimo na sam početak, pa da krenemo s pričom!
Slika Srbije koju nosim u sebi je slika divljih šljiva koje su nekad
kalemljene rasle u brdovitom seoskom dvorištu, danas napuštenom i
zaboravljenom, do koga se stiže motornim zmajem; zatim, avio-radionica za
popravku malih aviona sa preko tridesetak primeraka stiglih iz cele Evrope;
pogled vredan milion dolara sa terase Vinarije „Temet“, zamagljen opojnom
tečnošću „Tri Morave- Belo“, karirani stolnjak u kafani bez natpisa, tapaz i
„porto“ sa prijateljicama iz studentskih dana na terasi „Tranzita“ uz plačni
glas soula Iyeoka; tkačka radionica i
miris vune; pogled drskog i ponositog
dečaka Ivana Stojkovića, predstavnika mlade pameti srpske; štafelaj i platno;
pijačna buka i mirisi.
Prva slika Kanade iskače čim ugledam žute trake na pisti i znam da sam
kod kuće. Divlja priroda u kojoj mi pred šatorom pre kafe srna poželi dobro jutro,
a rakun pojede zaboravljenu večeru, crvendać koji me zajedno sa detlićem budi;
ja, koja se i od tuša davim, na dasci za jedrenje; snežne planine i skijanje.
3.
Umesto da zadržiš mesto gimnazijskog profesora književnosti i gradiš
dalje karijeru koja ti se ovde ukazivala, ode ti u Kanadu. Hajde pričaj, kako
je bilo u početku?
Od trenutka kada sam naučila svoju prvu gramatički totalno izvitoperenu
pesmicu, znala sam da ću se baviti književnošću i srpskim jezikom. Ljubav koju
mi je, učeći me tim pesmicama, ugradila
žena koja me je čuvala, ja sam transformisala u pasionirano čitanje i
pisanje, analitičko istraživanje i neutoljivu žeđ za lepom reči. Pedagoški rad
bio je logičan sled mog izbora studija, rasla sam pored veoma strogih
zaljubljenika u prosvetni rad, mojih roditelja. Dolazak u Kanadu nije promenio
ništa, naprotiv. Moja su deca postala moji učenici; godinama im uporno čitajući i pesme i romane
na srpskom jeziku, nikada nisam prestala da zahtevam da mi se na srpskom i
obraćaju. Sa druge strane, slušajući o Torontu još od najranijeg detinjstva,
odlučila sam da u njemu živim. Trebalo je posložiti sve kockice: brak, decu,
novac za put i sve što ide uz emigraciju, pa mi je to uzelo malo vremena. Kad
me pitaju za početak svi misle na sletanje u nepoznato, a ja mislim da je sama
odluka početak, nju je veoma teško doneti. Suprug i ja sa troje dece nastavili
smo tamo gde smo u Srbiji stali. Prvo smo upoznali sve parkove, muzeje,
zoo-vrt, biblioteku, pa tek onda krenuli da tražimo posao. Ja sam se učlanila u
biblioteku i kad mi je ponestalo knjiga, našla posao u Knjižari Serbica. Kad sam pročitala knjige u knjižari,
pomagali su mi Internet i elektronske knjige.
4.
Dok si radila u srpskoj knjižari u Torontu, imala si priliku da upoznaš
mnoge poznate pisce.
Knjižara „Serbika“ je, na žalost, pre par godina zatvorila svoja vrata i
prešla u virtuelni svet, knjige se mogu naručivati samo online. Njen trag na ovim prostorima je veoma dubok, i svi sa setom
o njoj govore. U knjižari su se okupljali i pisci i pesnici, bilo je i
slikarskih izložbi i promocija knjiga. Udruženje srpsko-kanadskih pisaca
„Desanka Maksimović“, čiji sam i ja član, održavalo je pesničke susrete, rado
se okupljalo oko kamina u zimske dane. Amaterska pozorišta tu su držala probe,
a u knjižari se rodio i književni klub čitalaca Serbica Books čiji sam kortinator i moderator. Mnogo je ljudi od
pera iz Srbije ugostilo ovo zdanje, bilo bi teško sve ih pobrojati. Knjižara je
skoro jednu deceniju bila moja druga kuća; tako sam se bolje upoznala i sa
srpskom zajednicom.
5.
Kakve knjige najviše interesuju našu čitalačku publiku u Kanadi?
Knjižara nije jedini način na koji se čitaoci dovijaju da dođu do knjiga
na srpskom jeziku. Biblioteka grada Toronta već dugi niz godina, zahvaljujući
Živku Apiću, bibliotekaru i osnivaču knjižare Serbika, a danas Tamari i Peđi
Apić, ima redovno snabdevanje novim izdanjima iz Srbije i sa Balkana. Teško je
reči šta će privući najviše interesovanja, ali istorijske knjige kao i dečije,
beletristika i eseistika imale su svoje čitaoce. Popularne knjige su retko i
najprodavanije i najčitanije.
6. A tebe? Šta ti voliš da čitaš?
Ja imam ritual pri čitanju. Kad počnem da čitam, ja kupim čokoladu. Ako
ne posegnem za njom - knjiga je dobra. Posle ovoliko godina čitanja, mora pisac
da me izbaci iz koloseka ili smehom, ili rečeničnom konstrukcijom, ili
neobičnom deskripcijom, ili očekivanom neobičnošću. Neka emocija mora da mi
„pukne“, pod uslovom da je sve ostalo perfektno zanatski odrađeno. Nekad mi
način kombinatorike ponuđenih fragmenata služi da nastavim sopstvenu mentalnu
igru, ali volim i kad naiđem na jake zidove, koji se ne probijaju lako. Pisci
koji direktno saopštavaju svoje patnje i zanose, mene, naravno, ostavljaju
indiferentnom. Pravilno intoniran, izopačen s merom, destabilisan pričom,
šokantan, ali autentičan književni tekst, mene, čitaoca, opčinjava, zanosi;
stvara u meni osećaj bliskosti. Mera osećaja tih istih previranja u samom piscu
lako se prenosi na čitaoca, i to je kvalitet pisca. Vreme i društveni konteksti
se menjaju i ono što je pisac uradio, ne mora nužno da dobije opravdanje u
književno-istorijskom kontekstu, ili može naknadno da se pojavi kao vrednost;
to više nije piščeva preokupacija. Tu život prerasta literaturu. Eto, ja za tim
tragam čitajući, a volim da iščitavam Crnjanskog neumorno.
7.
Nakon što se knjižara zatvorila, držala si vežbe konverzacije studentima
slavistike. Meni to zvuči inspirativno i zabavno.
Studentima postdiplomcima slavistike, koji žele da slušaju na fakultetu
srpski jezik, potrebno je da najpre iz tog predmeta polože test. Tako sam,
zahvaljujući drugarici koja je profesor na Fakultetu u Mičigenu, dobila prvog
studenta. U pravu si, potpuno neverovatno iskustvo, prvenstveno usvajanja
ćirilice i memorisanja gramatičkih konstrukcija i nastavaka. To su zaista
upijači, veoma inteligentni studenti koji munjevitom brzinom prelaze gradivo.
8.
Na tim funkcijama kojih si se prihvatila, odavno si u ulozi da budeš PR
srpske kulture. Utiče li to na tvoj stajling, oblačenje?
Eh, moda... To je veoma važna stvar u mom životu. Ja sam uživalac u
umetnosti, volim lepu sliku na platnu, u prirodi, u kući, u književnosti, u
ogledalu. Kao što se priroda trudi da menja boje i bude uvek savremena, čovek
gradi blistave građevine, uređuje moderno stanove, dizajnira kućne aparate,
automobile, hranu. Moda je ultimatum za današnju ženu i muškarca. Kad krojim
svoju sliku u ogledalu, tu sliku ne uklapam isključivo na osnovu prilika ili
ambijenta u koјеm se nalazim, nego pratim svoj ritam i autentičnost. Ponekad
iskačem iz te slike. Tako se nađem u rok-klubu među bajkerskim jaknama i
nitnama u cvetnom „IVKO“ mantilu i visokim štiklama, ili na FAT-u među
alternativnim dizajnerima visoke mode u svedenoj crno-beloj kombinaciji „Ralf
Loren“, kao i na donatorskoj konferenciji balskih haljina u ultramodernom
pop-art stilu. Štikle nosim i u kući, opominju me na ženski senzibilitet,
podižu mi glavu. Komfor i ležernost u modi moraju biti u saglasnosti sa mojim
životnim stavovima. Nikada ne bih nosila dijamantski prsten, jer znam koliko
ljudske krvi je pušteno na putu do juvelirnice.
Kad izaberem haljinu, uvek sam sigurna da je za mene skrojena i da nosi
moje ime.
9.
Izdvojila sam dve od tvojih aktivnosti, ali oko tebe je uvek tajfun, ti
imaš stotinu ruku, kao one hinduske boginje. Ja znam šta sve trenutno radiš,
ali hajde ti predstavi čitaocima ono što misliš da je najvažnije.
Ne očekuj da ću biti skromna i da ću se snebivati. Na kraju pete decenije
mogu reći da sam zadovoljna postignutim; nikad se nisam osećala više sigurnom u
sebe, nego sada. Pišući za „Novine Toronto“, promovišem one obične ljude kod
kojih osetim neodustajanje od ljubavi prema poslovima ili interesovanjima za
koje žive. Majstor sam da nanjušim priznanja, ili popularnost, ili zlatan
period nekog umetnika, inženjera ili pozorišne grupe, tačno jedan trenutak pre
događaja, pa tako moj doprinos promovisanju izgleda mnogo veći. Moja aktivnost
u Udruženju pisaca „Desanka Maksimović“ prvenstveno je pomoć oko uspostavljanja
čvrstog ustrojstva i profesionalne korespodencije među članovima, kao i
interaktivan odnos sa mentorima, izdavačima, štamparima. Administrator sam kako
FB stranice udruženja tako i književnika ponaosob. Upravo radim na postavljanju
novog sajta Udruženja čija je funkcija promovisanje i interakcija članova, kao
i povezivanje sa piscima van njega. Ako se organizuje revija, ja pišem otkačene
pozivnice, ali i šetam pistom, pišem i sugerišem govore, čak i ubedljivo
prodajem proizvode, jer ih rado nosim. Zahvaljujući svom najmlađem sinu,
postala sam strastveni navijač vaterpola na tribinama. Ne propuštam turnire, na
kojima danima sedim za zapisničkim stolom, ako su u organizaciji kluba, a ako
smo gosti u drugim gradovima, ja sam verni pratilac naših igrača. Zato su mi
članci, koje o tim događajima pišem, tako emotivno obojeni.
10. Hoćeš li da preporučiš čitaocima neke
knjige? Slike Srbije i Kanade smo prikazali, a sad molim jednu srpsku i jednu
stranu knjigu!
Eh, zaista je teško ovako u etar preporučiti bilo šta. Kupci iz knjižare
su mi verovali i voleli da im preporučujem knjige, zato što sam znala njihov
ukus. Mogu reči šta trenutno čitam. Rebeka Solnit, „Izdaleka blizu“; Dejvid
Bruks, „Društvena životinja“; Nasim Nikolas Taleb, „Crni labud“; Zoran
Živković, „Zbornik mrtvih“; Strahinja Kastratović, „Pre i posle ponoći“; Lu
Salome, „Moj život“. Ono što bih svima preporučila je knjiga „Kap španske krvi“,
Miloša Crnjanskog; ljubavni roman koji je nepravedno skrajnut, a za koji i sam
pisac u jednom intervjuu pred kraj života kaže da je njegovo najbolje prozno
delo.
Napravila si raznovrsan izbor, naši
kandidati svakako neće moći da se požale na jednostranost žirija.
Hajde sada da završimo ovaj razgovor,
pa da u svojim kompjuterima kreiramo nove foldere za priče konkursa „Paralelni
svetovi“ i bacimo se na čitanje!
Razgovor vodila Milica Cincar-Popović
No comments:
Post a Comment