Ko je želeo, mogao me je imati, posle
ponoći, kraj jezera. Ko bi bio usamljen a hrabar, ili očajan, ili tek radoznao,
dolazio bi mi, kroz mesečinu, kurat, tu pod vrbe.
Nema nas više, ostala sam samo ja. Poslednja
vila u ovim umornim šumama.
Sestrice moje,
odoše sve, među ljude.
Jedna se udala za nemačkog bankara, šeta
kučiće i ljubavnike po evropskim zamkovima. Šalje mi svake noći telepatske poruke u kojima se penušaju priče o ostalima:
Druga je u Americi, snima horor filmove i podiže decu crnce, treća je menadžer ambicioznim muškarcima,
četvrta direktor pohlepnim ženama, peta se sveti , šesta preti, sedma vedri i
oblači... Osma ima raskošnu vilu,
fitnes trenera za ljubavnika i silikone.
Uspele su...U realnom svetu. Iako su vile,
po rođenju.
Jedino ja sam vila po
kazni.
One žive sa smrtnicima, kao bivše vile. Ja
samo ležem s njima, kao bivša smrtnica.
Tako mi je bar objasnio Crvenooki, Gospodar
snova. I moj gospodar.
Gleda me ozbiljno i zabrinuto, svojim
rubinskim pogledom i vrti svojom velikom kosmatom glavom: «Zgrešila si, i
kažnjena si. Ne gnjavi me opet, to je sve što možeš da znaš.»
Sedimo u njegovom ogromnom dvorcu na dnu
jezera. Doručkujemo. Ja pohovane račiće, on malene vodene zmije, sirove. Jedna
mu se izmigoljila iz usta, pokušava da utekne.
Uvek isto, on i ja. Ja uporno zapitkujem,
on škrto odgovara. Ne znam puno o svom grehu.
«Bila si najlepša devojka u selu, volela si
nekoga koga nisi smela, i zato si osuđena – da budeš sa svima, a da ne voliš
nikog.»
Tek toliko kaže mi Crvenooki. Po ko zna koji
put. A onda uvlači onu zmiju u usta. Ili je to ipak njegov jezik?
Odustajem. Ne pitam ga više zašto je ljubav
greh. Pitam ga o suncu. Nikada ga nisam videla.
«Videla si ga, samo se ne sećaš.»
«To je isto kao da ga nisam videla.»
«Nije. Onaj ko je jednom video sunce, nosiće
ga uvek u očima...» Crvenooki se za trenutak zagleda u moje oči, zatim jednog
slugu vilenjaka koji se radoznalo motao oko stola šutne u zadnjicu, pa doda:
«..Ali je mesec ipak lepši.»
Crvenooki ima puno posla. On je sudija, ovde. Kažnjava i oslobađa sve one, od
Realnog odbegle i u Tamu posrnule: sve one silne demone i vampire, veštice,
vilenjake, drekavce i karakondžule – kojima se u ovoj šumi ni broja ne zna. Čak
i anđelima sudi, onim zabludelim. Strašan je i pravičan Crvenooki, i nema
stvorenja, pod našim tamnim svodom koje ne strepi od njegove reči i pogleda.
Želim da se povučem u svoju kulu, da
zaspim čvrsto, kao i uvek - bez snova. Do nove noći. Ali me Gospodar, na tren,
uhvati za ruku:
«Noćas te anđeli nisu dirali?»
Slažem ga da nisu. Odlazim, umorna od
sebe.
Seljaci su bili nežni prema meni jer su
bili nesrećni. Nesrećni od mekanih
dušeka i loših brakova. Žene su im sedele
ispred televizora i pretile da će otići u grad, varale ih sa prvim komšijom i
zaboravljale ovce po livadama. Ti tužni muževi
nalazili su utehu u meni. Preskakali bi plotove sopstvenih dvorišta,
bežali od sopstvenih vernih pasa, jurili gologuzi preko groblja, pretrčavajući
rake svojih predaka, probijali se kroz kupinjake, hitali bledi i izgrebani,
meni, meni...
Primala sam ih smerno. Ćutala i drhtala, u
pari njihovog bolnog daha, topla i nežna za njih, kao majka.
Iako nisam smela da se zaljubim, priznajem
da sam ponekad nailazila na mrvice sreće ispod ponekog od tih setnih dečaka.
Anđeli su bili drugo. Bili su grubi, i uvek
besni. Dolazili bi u čoporu, oholi i lepi, silovali me po dvojica i trojica
istovremeno, dok mi je jedan uvek držao ruku na očima, kao da mrak može poništiti
ono što su mi činili. Mrzela sam šuštanje krila iznad svoje obrijane glave – divnu crvenu kosu sama sam odsekla kako bih im
uskratila naročiti užitak da me vuku za nju – mrzela to prigušeno sladostrasno roptanje
i došaptavanje, mrzela – dok mi nije postalo svejedno.
Kazne Gospodareve za obesno ponašanje
anđela bile su strašne. Mnogi od njih bi ostao očerupan, slomljenih krila,
ismejan od pernate bratije. Mnoge nikada više nisam videla. Anđeli! Prokleti bili! Šumski
demoni me nikada nisu takli svojom strašnom kandžom, drhteći od Gospodarevog
gneva, ali anđeli...
Anđeli se nisu plašili, smatrajući sebe
višim oblikom natprirodnih bića, Božijom
decom, koja odgovornost za svoje
postupke ne duguju nikom drugom do samome Ocu.
Jedni bi nestajali, ali bi dolazili drugi.
Bilo ih je sve više, kotili su se novi i novi, sve bezobzirniji. Odustala sam
od borbe sa njima.
A nekada je bilo drugačije – pričao mi je
Crvenooki, koji sve zna. Anđela nije bilo. Nakotili su se tek od onog dana kada
je selo počelo da spava nečistim, grešnim snom.
Od onog dana, kada se crkveno zvono, umesto
da zvoni, oglasilo nekakvom čudnom škripom i jezivim cviljenjem. Bilo je to
čudo. Sva srca u selu zadrhtaše od tog zvuka.
«Bila je to kazna za greh kojim je seoska crkva obeščašćena», objasnio
mi je Crvenooki.
I to je bilo sve od njega. Na koji način je
to crkva obeščašćena, zašto je celo
selo bilo okrivljeno, osuđeno na taj
užasni zvuk, da li je oskrnavitelj
kažnjen? – bilo je uzaludno da pitam.
Crvenooki je uporno ponavljao istu priču: o zvonu koje nije zvonilo već je
škripalo, cvilelo i opominjalo; o ljudima koji su se savijali pod teretom
krivice i nečiste savesti.
A kad se probude savest i osećaj krivice –
rađaju se i anđeli. Da nas čuvaju i štite od nas samih. Da nas spasu od mraka u
nama. Da nas muče.
Sedeli smo za stolom njegovog divnog i
mračnog podvodnog dvorca, Crvenooki i ja.
Negde visoko
iznad nas, svitao je novi dan. Bili smo umorni, od svega.
Zašto ne mogu da volim? Zašto ne mogu da
sanjam? Zašto ne mogu na sunce? – Pitala sam po ko zna koji put, po navici.
Ćutao je. Po ko zna koji put. A onda je
iznenada rekao:
«Dobro... pokloniću ti jedan san. Samo
jedan. Ali, zaboravićeš ga, čim se probudiš. A kao dokaz da si ipak sanjala,
uzmi neki predmet na koji naiđeš u snu.»
Trčala sam uz hladne stepenice dvorca.
Žurila sam u svoju kulu, u postelju.
Legla sam i zatvorila oči.
Ležala sam dugo,dok nisam osetila toplinu na licu. Bili su to zraci sunca.
Zatim sam osetila blago lepršanje oko glave i ramena. Znala sam odmah: to nisu anđeoska krila. Bio je to vetar.
Vetar u mojoj
kosi.
Jedan mladić je sedeo kraj mene i sekao
pogaču. Zatim je prstima isitnio osušeni bosiljak, posuo njime jedno parče i
pružio mi, uz komad sira. Sedeli smo kraj jezera, trava se njihala, šumele su
vrbe pored nas. Na crnoj prostirci pod nama – pogača, kolut sira i balon s
vinom. Mladić se smešio toplo, ali nekako teško, kao da se trudio da tim
osmehom ohrabri... mene ili sebe?
Njegove oči bile su mi poznate. Iz džepa
jednostavne bele košulje virila je svirala, od trešnjinog drveta, kakvu imaju
čobani iz mog sela. Ipak, znala sam da on nije odavde. I da nije čobanin.
Ćutali smo i jeli. A onda je izvadio frulu.
Melodija je bila kratka i neobična,
nikada pre nisam čula takvu.
«Treba da krenemo. Tvoj otac i njegovi
hajkači će nas ubiti, ako nas ulove, to znaš?»
Gledao me je nežno. Njegove oči bile su mi
poznate...
Jedino me je boja njihova zbunjivala. Te oči
nisu bile crvene. Crne su bile.
Stavila
sam hranu u njegovu pastirsku torbicu, a on se sagnuo da podigne prekrivač na
kojem smo sedeli.
Obukao ga je. Bila je to sveštenička mantija.
U daljini su se začuli glasovi. A zatim
crkvena zvona.
Zvona koja su zvonila.
U ruci sam čvrsto stezala njegovu frulu,
kao da je neko tajno oružje koje nas može odbraniti od svih... Kao da mi ceo
život zavisi od tog stiska.
No comments:
Post a Comment